Četvrti april se tradicionalno godinama unazad obeležava kao dan studenata, u znak sećanja na dan ubistva Žarka Milanovića, studenta prava, na protestima protiv jačanja nemačkog fašizma 1936. godine. Ove, 2011, bar na BU biće obeležen dvojako. Jedni će ići na svečanu akademiju na kojoj će vajni ministar prosvetni da trabunja o tome kako je naporno i predano radio na uzdizanju našeg obrazovanja (samo nikom nije jasno gde ga je tačno uzdigao, jer nas nema na mapi prvih 500 Univerziteta u svetu), a drugi će u 17h na Trgu - da protestuju!
Naime, na popularnom društvenom sajtu Facebook je osnovana stranica "Omladina uzvraća udarac", preko koje su organizatori sakupili nešto manje od 4.000 članova, i pozvali ih da im se 4. aprila u 17h na Trgu Republike pridruže u protestu. Protest je usmeren protiv vlasti, ali i protiv opozicije - stoji u proglasu ovog građanskog skupa. Nezadovoljstvo stanjem u društvu, nezaposlenost, obespravljenost nemoćnih, siromaštvo... samo su neki od razloga koji su ujedinili mlade i nezaposlene da pokušaju da organizuju ovaj protest. Koliko njih će zaista doći - je pitanje ništa manje različito od pitanja koliko će minuta sutra padati kiša. Možda 200, 500, možda 3000. Kvantitet je manje bitan, jer se, za razliku od sličnih protesta koje su organizovali i na koje su došle hiljade omladinaca sa kamenicama u džepovima i popularnim "fantomkama" preko lica, ovde radi o kvalitetnim mladim intelektualcima koji na dostojanstven način žele da iskažu nezadovoljstvo koje u njima konstantno proizvodi vlast. A nije da nemaju razloga! Cene najosnovnijih životnih namirnica su enormno skočile: hleb za prosečnu platu ispadne ko Sv. Petra kajgana. Sve preko toga mu dođe luksuz zbog kojeg se upada u dugove. Primanja miruju. Partija je postala druga majka. Ili ipak prva? Slađa je se u svakom slučaju dobro uhlebila. Eh, koliko "Slađa" poznajem... Političari se zadovoljno smeškaju, uveravajući nas da nije sve tako crno kao što narod misli da jeste. U ambiciji da će građane obuzeti selektivna amnezija na deo kada shvataju da je 5. oktobar bio jedna velika farsa, najavulju izbore. Ali prvo da padne kandidatura za EU - kažu! Valjda da bi imali čime da se hvale u predizbornim kampanjama, jer su obećanja sa prošlih većinom ostala neispunjena.I iznova će da nas ubeđuju kako su baš oni najdemokratičnija opcija.
Naslov ovog teksta jedna je od dilema koju sebi za poslednjih 20 godina postavljaju stotine hiljada ambicioznih i mladih ljudi sa prostora Balkana. Prirodno, makar kad potiče iz palanačog gradića, poput mog rodnog Prijepolja, mlad čovek biva ugušen potmulom svakodnevicom, i potisnut nemogućnošću izbora. Njegov duh, omamljen mirisom slobode, materijalne i socijalne izvesnosti, hranjen slikama prostranstava, prelepih skockanih gradova, putopisnim člancima i pričama, traži način da se oslobodi sivila.
Čini mi se da svi koji razmišljaju o odlasku iz Srbije u inostranstvo mogu da se svrstaju u dve kategorije: Oni koji idu iz čisto materijalnih razloga (trbuhom za kruhom, reklo bi se kod nas), i oni koji žele da, nezadovoljni životom i tretmanom u zemlji, iste promene iz korena. 320 eura prosečne plate u Srbiji, spram cena samo osnovnih životnih potrepština (od kojih su neke skuplje nego u Engleskoj, lično iskustvo), je fakirski novac. Obzirom da fizički radnici "tamo" lakše nalaze posao i više zarađuju nego fakultetski obrazovani "ovde", jasno je koliko je ideja o odlasku primamljiva. Ne biraju se poslovi; moleraj, konobarisanje, zidanje, taksiranje... dok se ne snađu, i ne nađu "nešto u struci".
Druga grupa odlaznika je nešto kompleksnija. To su pojedinci ili grupe koji sagledavaju širu sliku, i analitički pristupaju budućnosti svog života. Nije isključeno da su do trenutka pomišljanja na odlazak bili idealisti, osobe koje su verovale da zlo i korupcija mogu da se iskorene, da seme kulture opet može da se zasadi. Moguće je da su sebe videli kao buduće nacionalne heroje, akademce, nosioce progresa i sveukupnog napretka, stvaraoce istorije, avangardu svoje generacije. Možda su na papir stavljali kakve promene žele da donesu u svoju okolinu.
A onda, od administrativno-biroktratskog aparata dobijaju šamar u vidu "samo još jedne" dozvole, potvrde, kontrole koja im fali da bi ostvarili neko svoje pravo. Poslate CV-e i primljene negativne odgovore (ala "Više sreće drugi put", ako ih je uopšte i bilo) su prestali da broje. Odlaze, ili šalju decu u škole u kojima caruje sistem proste papagajske reprodukcije činjenica. Kreativnost i posebnost se sputavaju. Gledaju kako mladi ljudi, strateški resurs svake iole ozbiljne zemlje kod nas nisu ni u prvih pet prioriteta vladajuće elite. Čitaju kako kvadrat stambenog prostora u glavnom gradu košta koliko i 6 prosečnih mesečnih plata, slušaju kako osnivači malih preduzeća državi godišnje plaćaju sedamdesetak taksi (66 da budem precizan). Dok parlament legalizuje mogućnost da funkcioneri istovremeno obnašaju više položaja, nadaju se da će amazon.com početi sa isporukom knjiga u Srbiju, ili bar paypall, kako bi kupili stvarčicu-dve sa ebay-a a da im carina ne ispadne trostruko veća od vrednosti kupljenog. Vozi se lošim putevima, benzin svako malo poskupi. Nepotizam i korupcija su postali toliko domaće pojave, da više ni ne izazivaju čudjenje. Uobičajeno je postalo i da jedemo uvozni luk, ribu, pasulj i paradajz. U institucije poput suda je sve manje poverenja. Svi slojevi i pojedinci iz svih zanimanja imaju partijske knjižice, čak i lekari (ovo mi nikad nije bilo jasno?). Pesničke i književne večeri se održavaju u polupraznim prostorima, neimarke turbo-folk-mlaki-pop muzike siluju mozgove zlosrećnih tinejdžera.
Platon u svojoj "Državi" smatraše da je pravda - vraćanje duga. Viktor Igo je pisao da je jedina pravda - savest. Psiholozi pravdu definišu kao osećanje. No, u ovom tekstu nećemo se baviti univerzalnim konceptom pravde i pravednosti, već ovom našom, lokalnom pravdom i njenim dejstvima.
Teoretičari morala su se kroz istoriju temeljno bavili moralnošću prava, odnosno moralom zakona. "Light motiv" većine ovih istraživanja bio je stav da pravo, odnosno pojedinačan zakon nije moralan ukoliko je donesen iz nemoralnih pobuda, te ukoliko su ga doneli nemoralni pojedinci. Ako krenemo sa vrha, odnosno najvišeg zakonodavnog kraka vlasti - Skuštine Srbije, primetićemo da tamo sedi 250 Narodnih poslanika, što je nesrazmerno veliki broj spram brojnosti populacije, da se glasanje o aktima, odnosno donošenje zakona sprovodi po sistemu proste većine, pri čemu partijska politika najčešće ne dozvoljava pojedincima da glasaju na osnovu ličnih uverenja i stavova, već glasaju po sugestijama "odozgo". Imajući u vidu prednju teoriju o moralnosti zakona, a uzevši u obzir sastav i način funkcionisanja našeg predstavničkog tela, a posebno imajući u vidu zakone koje ono donosi od kojih su neki, poput Zakona o planiraju i izgradnji, Zakona o informisanju, itd... u najmanju ruku za ispitivanje, postavlja se pitanje moralnosti tih zakona, odnosno njihove korisnosti za "obične" građane.
Ovih dana, nekoliko dnevnih novina prenele su vest o Voji Dukiću, pogonskom inženjeru iz Inđije, koji je nakon 22 godine suđenja godine dobio spor protiv inđijskog Doma zdravlja, zbog smrti svoje supruge, odnosno naknadu u iznosu od 2.500.000 dinara. Za 22 godine čekanja na pravdu, Voja je oslepeo, i izgubio sedamnaestogodišnje dete. Spram svega što je izgubio, simbolična materijalna naknada od par desetiha hiljada eura izgleda smešno. Zbog čega nikada nije postavljeno pitanje zašto je taj spor (a zasigurno nije jedini) trajao toliko dugo? Da li je moguće da u jednoj državi koja se izdaje za pravnu, neko 22 godine treba da čeka na pravdu?
Ova i slična pitanja dovode nas do nade "običnog" građanina koji prethodno nije imao poslova sa pravosuđem, da u zgradi na čijem je ulazu zakačena tabla "Sud", može da nađe pravdu. Neki je i nađu, ali isvestan broj građana iz suda izlazi razočaran najčešće zbog trajanja postupka, a neretko i podorzivosti u pogledu (ne)pristrasnosti, (ne)podmitljivosti, subjektivnosti pojedinih sudija, i njihovog nedoličnog ponašanja.
Uprkos nadi da će sprovedena reforma pravosuđa otkloniti sve akutne probleme, to se nije dogodilo. Osim sumnjivo sprovedenog postupka reizbora sudija, zabrinjava i podatak Vrhovnog saveta sudstva po kome je broj pristiglih prizužbi na rad sudija 2010. godine veći za jednu četvrtinu u odnosu na prethodnu godinu. Da li nam to nešto govori?
Mehanizam kontrole rada sudija je neefikasan, i u praksi se najčešće sprovodi površno. Primera radi, društvo sudija Srbije, odnosno Savet za etička pitanja ovog društva (nekadašnji Sud časti), po novodonetom statutu nema pravo uvida u spise predmeta kako bi se ocenio rad postupajućih sudija, već svoje odluke donosi u formi saveta, odnosno hipotetičkih sudova, u kojima se konstatuje da u sudstvu problemi postoje, i predlaže da sudije nastave sa poštovanjem zakona. Moš misliti!
Da bi pravda za običnog čoveka u zemlji bila dostižna, on pojmovno shvatanje pravde ne bi smeo da vezuje za loše pravosuđe, korumpirane sudije, i maratonske postupke kao što je slučaj sa Srbijom. Time se devalvira uloga suda kao samostalnog i nezavisnost delioca pravde, i gubi poverenje građana u ovu instituciju. Da bi se osiguralo nepristrasno i pravilno sprovođenje zakona, mora se uvesti strožiji i efikasniji nadzor nad radom sudija. Možda nije loša ideja uvođenje kaznenih bodova koji bi se postupajućim nosiocima pravosudnih funkcija beležili svaki put kada bi viši organ poništio neku njihovu odluku, ili kada bi se pritužba stranke na njihov rad pokazala osnovanom. Tako bi sudijama i tužiocima koji "popune kvotu" prestajao radni odnos, čime bi se osigurao brži protok kadra pravničke struke na tržištu rada.
Ukoliko želimo da se izdajemo za "pravnu državu", o prednjem moramo povesti računa. U protivnom, neki drugi "Voja Dukić" neće moći da čeka 22 godine, i može rešiti da pravdu uzme u svoje ruke.
Nesumnjivo se reč afera često čuje u domaćim medijima. Razlika je samo u drugom delu sintagme (pancir, kofer, šećer) i učesnicima sa političke scene, umešanim u nju. Trenutno najaktuelnijaje afera satelit. O čemu se zapravo radi? 2005. godine tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić je potpisao Ugovor o iznajmljivanju špijunskog satelita sa jednom izraelskom kompanijom. Satelit je trebalo da omogući nadgledanje Južne Srbije i teritorije Kosova i Metohije, ali projekat nije realizovan. Sud u Parizu arbitražom je presudio da bi Srbija zbog nepoštovanja ugovora trebalo da plati 36 miliona evra, a nakon žalbe Vlade Londonskom sudu, na tu sumu moramo dodati još 1.38 miliona dinara na ime sudskih troškova. Oznaka tajnosti sa dokumenata koji se odnose na ovaj slučaj je skinuta, ali građani Srbije nemaju nikakve koristi od toga. Možda smo saznali nešto novo, ali dug ostaje isti i svi ćemo posredno ili neposredno ispaštati zbog neodgovornosti državnika i njihovesklonosti da rade isključivo u svom interesu. No, nada poslednja umire, pa možda od Izraelaca ipak dobijemo za te pare sistem za navodnjavanje, te više neće biti sušnih godina niti straha od gladi, jer će poljoprivreda procvetati.
Svi znamo da je popularnost žila kucavica predstavničke demokratije. Popularnost se meri i to dosta precizno glasovima na izborima, a do ovih se dolazi političkim poenima. Političar je u suštini kolekcionar političkih poena. Svi o poenima govore, a niko ne govori šta su poeni. U narednih nekoliko redova pokušaću da sebi i vama objasnim misteriju političkog poena.
Mreža za mlade 
0
Komentari