Nesumnjivo se reč afera često čuje u domaćim medijima. Razlika je samo u drugom delu sintagme (pancir, kofer, šećer) i učesnicima sa političke scene, umešanim u nju. Trenutno najaktuelnijaje afera satelit. O čemu se zapravo radi? 2005. godine tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić je potpisao Ugovor o iznajmljivanju špijunskog satelita sa jednom izraelskom kompanijom. Satelit je trebalo da omogući nadgledanje Južne Srbije i teritorije Kosova i Metohije, ali projekat nije realizovan. Sud u Parizu arbitražom je presudio da bi Srbija zbog nepoštovanja ugovora trebalo da plati 36 miliona evra, a nakon žalbe Vlade Londonskom sudu, na tu sumu moramo dodati još 1.38 miliona dinara na ime sudskih troškova. Oznaka tajnosti sa dokumenata koji se odnose na ovaj slučaj je skinuta, ali građani Srbije nemaju nikakve koristi od toga. Možda smo saznali nešto novo, ali dug ostaje isti i svi ćemo posredno ili neposredno ispaštati zbog neodgovornosti državnika i njihovesklonosti da rade isključivo u svom interesu. No, nada poslednja umire, pa možda od Izraelaca ipak dobijemo za te pare sistem za navodnjavanje, te više neće biti sušnih godina niti straha od gladi, jer će poljoprivreda procvetati.
Zamislite da vam neko uzme novac za uslugu koju vam potom uskrati, ne vrati vam pare (što bi bilo za očekivati) već traži i više, za penale zbog njenog nepružanja. Zvuči neverovatno, ali u Srbiji se i takve stvari dešavaju.
Dovoljno smo slušali priče o crvenom pasošu kao jednom o najcenjenijih u svetu, maštali o putovanju u Trst po farmerke, zamišljali da poput ostalih Evropljana provedemo vikend na mestu koje smo manje - više slučajno odabrali na mapi. I dok kod starijih generacija ukidanje viza budi sećanja na Tita i 'zlatne godine komunizma', nama je ovo korak dalje.
Crveni pasoši su ponovo aktuelni, i mada ne izazivaju poštovanje graničara, moraju biti toliko ljubazni i ne tražiti vizu unutar njih. Neće se više ponavljati ekskurzije i putovanja na more čiju su čar ružila sećanja na besomučna čekanja na granici, provere spiskova i višesatno pretresanje prtljaga, jer dolazimo iz neke tamo zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Ne. Razbijaćemo predrasude, i predstavljati Srbiju onakvom kakva zaista i jeste, zemlja veselih, druželjubivih ljudi, ljudi željnih ostvarivanja snova i maštanja. Sa uzdržanim ushićenjem ispratila sam vest o otvaranju granica članica Šengenskog sporazuma. Sva uzdržanost je ubrzo nestala dok sam na karti tražila destinacije koje ću posetiti. Prag, Varšava, Berlin, Amsterdam... U Francuskoj, Italiji i Finskoj imam prijatelje sa Facebook - a, u Švarcajskoj i Danskoj dalju rodbinu, koju treba posetiti. Jedan vikend bih provela na skijanju u Austriji ili Sloveniji, a mogla bih i nekoliko dana na more. Bilo bi divno u sred zime uživati na plaži. Želim sve da obiđem, da vidim, da čujem, upoznam nove narode i kulture, da se vratim i opet odem... Da osetim ukuse hrane najrazličitijih nacionalnih kuhinja i lokalnih piva, da se vozim brzim vozovima, da koristim već naučene pozdrave na drugim jezicima. Imam osećaj da sam posle duge, nezaslužene zatvorske kazne puštena na uslovnu slobodu. Uslovnu, jer nije dovoljna samo volja i želja da se obiđe svet. Potrebno je više, potrebno je ono čega u ovoj zemlji malo ljudi ima dovoljno. Potreban je novac. Da li se može ići praznog stomaka u Evropu? Kako zaraditi dovoljno za obilazak svakog kutka? Kako uštedeti? Odjednom, umesto mape Evrope, pred očima mi se pojavljuju slike višednevnog ležanja na šinama, svih štrajkova glađu i mnogobrojnih protesta širom Srbije; porodica koje nemaju sredstava da hrane, oblače i školuju decu, SOS prodavnica i redova ispred narodnih kuhinja... Ali, kao svaka osoba koja u sebi nosi deo Skarlet O'Hare, jednim pokretom ruke odagnala sam ove misli i vratila se planiranju. Danas je moj dan. O tome ću misliti sutra.
Prvi dan primenjivanja novog Zakona o bezbednosti u saobraćaju. Danima se preko medija ukazivalo na najinovativnije odredbe koje se odnose ne samo na vozače, već uključuju i pešake. Dok čekam taksi, bezbroj pravila mi se mota po glavi, ponavljam ih, plašeći se da ne napravim prekršaj već prvog dana.
Kao vozač, mogu izraziti zadovoljstvo. Očigledno je da se u Srbiji, u kojoj ne postoji kultura ponašanja u saobraćaju, isto može promeniti jedino strožim pravilima. Iz iskustva mi je poznato da je malo onih koji kao deca nisu dobili dozvolu od oca da «drže volan», te da je svaki Srbin «rođeni vozač». Netrepeljivost u vožnji je dostigla tolike razmere da je postalo rasprostranjeno mišljenje da žene ne važe za dobre vozače, samo zato što su savesnije. Dakle, pooštravanje kazni smatram opravdanim. Kao pešak, pomalo sam razočarana. S obzirom da je uobičajena praksa razgovor mobilnim telefonom dok se ide u prodavnicu, na stanicu gradskog prevoza i da je neminovan prelazak ulice u većini situacija, mnogo je onih koji će se složiti sa mnom kada kažem da je odredba preoštra. Istina, može se razgovor prekinuti i nastaviti kasnije. Ali, šta ako je bitan telefonski poziv? Ili ako zbog poznate finansijske situacije studenata nismo u mogućnosti da uzvratimo poziv? No, ova zamerka je zaista sitnica ukoliko se obrati pažnja na širi kontekst. Ako poimamo slobodu poput Dž. S. Mila, te su granice naše slobode onde gde počinjemo da narušavamo slobodu drugih, nije li ovaj zakon upravo ograničenje slobode svakog pojedinca? Pardon, ne svakog, već samo običnih smrtnika, jer su iz njega izuzete određene grupe. Tako, Zakon daje za pravo svakom poslaniku da se pozove na imunitet ako je zatečen u vršenju prekršaja ili dela za koja nije zaprećena kazna zatvorom. U praksi, to znači da oni ne moraju da odgovaraju za prelazak ulice van pešačkog prelaza, nepropisno parkiranje, vožnju bez oborenih svetala, nevezivanje pojasa i sl. Kao građanka, gnevna sam zbog proklamovane ravnopravnosti. Kao državljanka, zabrinuta sam za društvo i državu. Pooštravanje zakonskih odredbi i novčanih kazni, može dovesti do povećanja korupcije, bilo da su u pitanju kazne, veštačenja, vraćenje dozvola... Posledica može biti veći mito, a ceh bi plaćali nemoćni. Taksi je stigao i dok razmišljam da li je neophodno da vežem pojas na zadnjem sedištu, primećujem da taksista to nije učinio. Neki ljudi se ne pridržavaju ni najosnovnijih pravila, zašto onda brinuti toliko?
Zakon o političkim strankama umnogome je smanjio broj istih u Srbiji. Od nekadašnjih šest stotina, koliko je zvanično postojalo, u Registar se upisalo njih 29, dok je u proceduri registracije još oko 30.
Ovim postupkom mnoge partije su otišle u istoriju, među kojima je stotine onih koje su dugo godina postojale samo na papiru. Činjenica je da je pomalo apsurdno da u jednoj maloj državi poput Srbije, postoji čak pet ekoloških parija (tzv. 'zelenih'), ili jedanaest onih koje i dalje neguju duh komunizma. Ako već imaju sličnu ideologiju, partijski program i ciljeve, zar ne bi bilo logično da deluju skupa, jer tako imaju i veće šanse za uspeh? Građani Srbije čak i sa velikom mogućnošću izbora odgovarajuće opcije, srazmernoj velikoj ponudi, nisu zadovoljni radom istih. Istina, ne učestvuju sve u političkom životu. Nisu sve aktivne ni na lokalnom nivou. Zašto onda postoje? Mislila sam da je suština postojanja partija predstavljanje naroda, da su jedan od ključnih instrumenata ostvarivanja participacije i sve šire integracije građana u društveni sistem. Po mišljenju Slobodana Jovanovića političke stranke se neretko svedu na nastojanje da se pošto – poto dođe na vlast, a zatim što duže tu i zadrži. Osim isključive usmerenosti na političku vlast, postoji još jedan problem, a to je uticaj novca u politici. Izreka o novcu kao 'majčinom mleku' politike, kalifornijskog političara Džesija Arnua, govori o značaju finansija za političku aktivnost. Sve do prošle godine, stranke u Srbiji nisu morale da objavljuju spisak svojih finansijera. Upravo tajnost u finansiranju predstavlja jedan od osnovnih izvora korupcije, što smanjuje poverenje građana u političke institucije, ali i politički sistem u celini. Transparentnost je značajna da ne bi došlo do nezakonitih i nemoralnih veza između politike i onih subjekta koji žele da utiči na izvršnu vlast zarad sopstvenih interesa. Ako političke partije čine srce demokratije, javnost njihovog finansiranja je krv koja ga pokreće. Neophodno je da stranke u Srbiji počnu da deluju u cilju ostvarivanja interesa svojih pristalica, a ne finansijera. Samo tako, birači će uspeti da pronađu opciju kojoj će dati svoju podršku, bez obzira na broj partija koje postoje. Stoga je opravdano pitanje da li će smanjenje kvantiteta uticati na poboljšanje kvaliteta rada političkih partija i samim tim, političkog života uopšte?
Mreža za mlade 
0
Komentari